Behavioural Insights Team je pre nekoliko nedelja objavio novi izveštaj pod naslovom Behavioural Government, na kome su radili UK think-tankom Institute for Government. Izveštaj je dostupan ovde. Kratko ću ovde da predstaviti/prepričati o čemu se radi u izveštaju, a onda bi stvarno trebalo da odvojite jedno poslepodne sa čitanje tih pedesetak strana. Nastavite sa čitanjem
Sve do sedamdesetih godina, pet najboljih američkih orkestara je imalo tek pet odsto članica. Do 1997. godine, Bečka filharmonija nije imala nijednu ženu kao članicu. Vođeni primerom Bostonskog simfonijskog orkestra, ostali orkestri su počeli da obavljaju audicije tako što bi kandidati nastupali iza zavese. Na taj način je najvažnija stvar zapravo postala i jedina stvar koja je ocenjivana prilikom prijema u orkestar. Ova suptilna intervenciija je povećala verovatnoću da će članice orkestara napredovati za do pedeset odsto. Ovim primerom Iris Bohnet otvara „Oprobani pristupi – Dizajniranje rodne ravnopravnosti“ (bolji prevod je više nego dobrodošao, en. What Works – Gender Equality by Design), svoje bestseler delo iz 2016. godine. Nastavite sa čitanjem
I’d hate to be considered a luddite, but the whole automation thing has truly gotten out of hand. It really ain’t serving us well, when you come to think of the it. I mean, sure, „the check“ is nice, but boy, did it deserve a caveat. (By the way, still surprised that they’ve managed to push the Universal Income Bill through both houses.) The free time people got was like giving kids the keys to the liquor cabinet. It used to be ten to twelve invites to crappy art shows per week, now it feels more in the neighbourhood of twelve thousand. Grinded by the ever-repeating are-you-coming-to-my-show, I came to detest the very idea of automated work. And it came so quick, taking our innocent long-hours and delayed plans. Nastavite sa čitanjem
Poslednjih desetak godina nam je omogućilo da razlikujemo dva tipa ljudi opasnih po demokratske institucije.
Prva, i podlija kategorija, su oni koji demokratske institucije preziru na ideološkom planu. Njih prepoznajemo u, na primer, religijsko-fundamentalističkim grupama. Protiv ovakvih se relativno lako organizujemo i znamo kako da njih reagujemo. Čula su nam dobro podešena da spazimo ovakve radikalne pojave, i refleksi nas u ovom slučaju i dalje dobro služe.
Drugi su oni koje odlikuje autoritarna ličnost. Lako ih je spaziti po tome što nisu pristalice demokratskih kočnica vlasti, već ih doživljavaju kao nelagodu. Osećaju da tromost birokratije stoji između njih i njihovog velikog, sjajnog plana namenjenog preporodu ove ili one vrste. Prepoznaju se po populističkoj retorici i želji da između njih i „njihovog naroda“ ne postoje prepreke. Ovo je „puzajuća autokratija“ o kojoj se dalo čuti u poslednje vreme. Nastavite sa čitanjem
Za knjigu Naša deca (en. Our Kids) sam čuo u nedavnom intervjuu koji je Ezra Klein radio sa Al Frankenom, američkim senatorom, demokratom iz Minesote, koji je posebno zainteresovan za pitanje uticaja (nepovoljnih) društvenih okolnosti na razvoj dece. Kao i mnogi drugi, posebno sam uživao čitajući Patnamov bestseler Kuglati sam, ali Naša deca je svakako sveže i relevantno štivo koje nesumnjivo parira Patnamovim ranijim, poznatijim radovima. Nastavite sa čitanjem
Više se ni sećam kada sam prvi put čuo za Identity Economics, ali to je jednostavno jedna od onih knjiga koje vam se nalaze po raznim papirićima, dok jednom ne presečete i kupite ih, a onda (u idealnom slučaju) i pročitate. Knjiga je relativno sveža, a zaključci koje predstavlja se čine kao nešto do čega bi svako stigao, koristeći samo zdrav razum. Ipak, vidimo da identitet(i) ne nalaze često svoje mesto u jednačinama. Što je važnije, jednačinama koje određuju kakve praktične politike usvajamo. Nastavite sa čitanjem
Oni koji se bave temom razvoja su skloni davanja primata velikim temema, kao što su „da li je za razvoj zemlje bolja autokratija ili demokratija?“ Knjige i članci koji na ovaj način pristupaju razvojnim pitanji su brojni, i (uglavnom) vredni doprinosi raspravi. Poor Economics je drugačija, jer se u centru pažnje nalaze životi i mikro-odluke siromaha, koje u zbiru imaju značajne posledice na njihove živote. Čitajući Poor Economics, imate osećaj da čitate Freakonomics: Bottom Billion Edition, u kome su prepoznati mnogi uvidi bihevioralnih ekonomista (naime, teško je donositi komplikovane odluke kada vam je stomak prazan). Autori primećuju da su „dileme sa kojima se siromašni sreću, i vaganje različitih opcija koje su im dostupne, često ravne skoku u nepoznato“. Nastavite sa čitanjem
